Krenuo sam da obiđem ostarele roditelje koji žive u susednoj državi, ali me je potkačila obavezna samoizolacija u trajanju od 14 dana. S obzirom da sam na odmoru, računao sam i pristao na to da se sledećih četrnaest dana krećem na relaciji kuća – dvorište.

Eto me u selu koje je pre šezdesetak godina imalo 250 stanovnika, a danas tek dvadesetak. S obzirom da živim u Beogradu u prometnoj ulici neizbežno sam svestan razlika i sličnosti.

Stanovnici, od kojih tek petoro ima ispod šezdeset, žive potpuno mirno.

Ne opterećuju se „socijalnim distanciranjem“. Ovde je normalno da prođe i po dva dana pre nego se nađeš u prilici da nekom kažeš „dobar dan“. A kad se prilika pruži valja je iskoristiti.

Ne opterećuju se ni radnim vremenom prodavnica. Najbliža je 5km udaljena i nikom ne pada na pamet da ide svaki dan. Konkretno, moji roditelji idu u proseku svakih mesec i po dana u kupovinu. Deluje da bi opušteno pregurali bez nabavke i nekoliko meseci, izuzev toaletnog papira (možda je ovo objašnjenje za nedavna dešavanja u Australiji).

A šta je sa hlebom? Domaći vrući hleb miriše fantastično i ima još bolji ukus 🙂
Pitanje vode je rešeno kao i u ostalim selima – svi imaju bunare. Postoji i odličan izvor koji ne presušuje, tako da za nikog nema nestašice pijaće vode čak i kada neki bunar poklekne.

Baš svi imaju bašte, i opšte prihvaćeni model trgovine je darivanje. To izgleda ovako: moji roditelji imaju gomilu tikvica i nesebično ih poklanjaju unaokolo. Komšija ima krušaka, a komšinica boranije u izobilju i oni rade isto. Sada svi imaju tikvice, kruške i boraniju. Kažu „Greota da hrana propada“.

Svi ovi starci, od kojih je jedan deo lošijeg zdravlja, su ipak vrlo dobro raspoloženi. Jedan od razloga je, bar kako ja to vidim, mala izloženost medijima. Neki imaju tv, a neki ne. Interneta ima samo u jednoj kući. GSM interneta ima samo za tekstualne poruke. Dnevna štampa je 5km daleko. A vremena za informisanje jako malo. Od ranog jutra svi su napolju na Suncu, u bašticama, okopavaju, sade, pleve, zalivaju, beru, skupljaju voće za džem i rakiju… Uveče kada uđu imaju snage da se operu i legnu. Zimi, kada ima više vremena, dnevna štampa je i dalje nedostupna, tako da se potreba za čitanjem zadovoljava knjigama. Nema interneta, pa nema ni bindžovanja serija i video igara. Tu je tv, ali valja doneti drva, očistiti peć, dimnjak, naložiti vatru, izbaciti pepeo, očistiti sneg, spremiti ručak, nahraniti životinje, popraviti ono što se u toku leta pokvarilo, a nije bilo vremena da se popravi… Ako je komšija svratio, tu je razgovor, kafa, rakijica, karte, šah… Prosto ne možeš da uhvatiš kontinuitet od raznih obaveza.

Za razliku od Beograda u kom i posle sedam godina života u istoj zgradi sa desetak stanova ne poznajem sve stanare, ovde svi sarađuju. Stvari su vrlo proste. Šta god da se desi, požar, srčani udar, ili nešto treće – jedini koji je u situaciji da ti pomogne je komšija. Policija, vatrogasci i hitna pomoć su prosto predaleko. Ljudi su svesni toga, i trude se da čuvaju i neguju svoje odnose, uprkos tome što im nije uvek sve po volji.

Najinteresantniji mi je fenomen moje dece (niži razredi osnovne škole) sa kojima sam podelio ovu četrnestodnevnu izolaciju. Kući su ostavili konzolu, telefone, internet, tv, drugare, svoje igračke i dečije knjige. Poneli su bojice, krede i loptu. Tri puta im je svratila jedina vršnjakinja koja živi u selu. A ja četrnaest dana nisam čuo rečenicu koja me često uznemirava kod kuće: „Meni je dosadno“. Pitao sam ih zašto je to tako, ali nisu umeli da mi odgovore.
Možda je zbog ptica pevačica koje ukrašavaju jutro svojim glasom, umesto buke saobraćaja? Možda je do tišine noći u kojoj se tek ponekad čuje udaljeni lavež, umesto škripanja guma, pijane pesme i policijskih sirena? Možda je do toga što ovde nema programiranog dana (škola, trening, rođendan u igraonici…) već je sve vreme njihovo? Možda je do neprskanih krastavaca po koje se ne ide u prodavnicu, već u baštu u trenutku kada ti se isti jede, i to radiš bez pranja, i na licu mesta? Možda je zbog mekih mirisnih jabuka sa najtanjom kožicom koje traju samo jedan dan kada se uberu, imaju zavodljiv ukus i žive na drvetu? Možda je zbog toga što smo u nedostatku profesionalnih zabavljača morali sami da se zabavimo: pričamo, slušamo jedni druge, zasmejavamo, pevamo? Možda…

Što se mene tiče posle sedam dana sam primetio da mi mozak mnogo bolje radi. Da mi se iz svesti povuklo informativno zagađenje koje me opterećuje u gradu. Da ustajem bez sata u 7 ili pre, i ako u gradu jedva ustanem u 9 (i ako ležem u od prilike isto vreme). Da mi se piše. Da sam bolje raspoložen. Da su mi stvari koje su mi delovale zbunjujuće sada jasnije.

Da posle dugo vremena, kao i svi ostali u selu, gledam u budućnost sa verom i nadom.

Srđan Plavšić

 

Ako imaš komentar – napiši ga – svaka reč je bitna.

Ako ti se dopao ovaj tekst molim te da ga podeliš sa onima za koje osećaš da bi im bio koristan.

Ako želiš da te obavestim kada napišem novi tekst molim da upišeš svoju e-mail adresu u odgovarajuće polje na ovoj stranici.

Većina tekstova sa ovog bloga, kao i mnogi drugi, sabrani su u knjigu “DUŠOLOGIJA”.

 

Ostavite komentar