Šta ako?
Šta ako se udružimo u želji da živimo svoje autentične živote?
U nameri da sami sebe „oduševimo“?
Da živimo tako da osećamo da smo živi, da imamo dušu?
Da podržimo jedni druge u nameri da svako bude najviše što može t.j. samo ono što jeste?
Ako podržimo samu suštinu i ništa više?
Ako prođemo kroz tanane slojeve vidljivog sveta i uhvatimo ono neopipljivo, a jedino čvrsto?
Šta ako krenemo da svakodnevno podsećamo jedan drugoga pitanjima „Ko si ti?“, „Seti se ko si?“, „Šta ti kaže tvoj osećaj?“, „Ideš li dobrim putem?“, i ništa više?
Ako krenemo da se okupljamo da bi svirali, i ako nemamo pojma sa svirkom?
Ali ne našu muziku, već muziku bezvremene sadašnjosti koja je u samoj osnovi sveta… nas?
Šta ako bi uspeli u toj nameri?
Šta ako bi predeli besmisla, tuge, depresije ostali daleko iza nas?
Toliko daleko da bi pomislio da nikada nismo ni bili tamo da nema ožiljaka?
Šta ako bi pomerili svoje skupne tačke unutar sebe i pogledali isti svet istim očima a videli drugačiju sliku?
Šta ako bi se ovog momenta preselili unutar sebe na mesto gde je svaka reč – reč smisla?
Gde sve akcije dolaze iz jednog centra, iz suštine same?
Šta ako bi brinuli brige materijalnog sveta samo u onoj meri u kojoj je to neophodno?
Šta ako bi umesto „prazne priče“ počeli da živimo bezuslovnu božansku ljubav?
Šta ako?

Komentari (1)

Sasko

jun 23, 2018 at 12:26 PM

Majko mila!

Reply

Ostavite komentar