Iz „Dušologije“: Napad

Toplo majsko veče. Prilazim prodavnici u kraju. Na par metara od vrata osetim elektricitet u vazduhu. Možda je pljačka. Napravim još nekoliko koraka. Mladić, lep, prevrnutih očiju, leži između kasa. Trese se kao da ga udara struja. Radi to tiho. Sve mi je jasno.
Iznad njega je komšija. Drži ga na boku. Još nekoliko ljudi stoji okolo i posmatra. Šefica zove hitnu pomoć. Neko ih je već obavestio. Kažu da držimo momka na boku. Kasirka prilazi mladiću. Gura mu silom hemijsku olovku među zube. Ne ide. Gura brže i jače. Ponovo i ponovo. Ispod mladićeve glave se stidljivo pojavljuje lokva crvene guste krvi. Od olovke. Lokva počinje da raste. Kažem joj da nema potrebe da to radi. Ona mi potreseno odgovara da ima iskustva sa ovakvim stvarima i da mora. Ostavlja olovku. Uzima marker. Snažno ga udara u zube nekoliko puta.
Neko drugi joj kaže da će mu slomiti zube. Ona viče na komšiju koji drži momka da mu otvori usta. Uspe iz trećeg pokušaja. Ona mu gura marker duboko u grlo. Kopa njime. Pomislim – ako mu izazove povraćanje biće stvarno opasno. Lokva krvi je sada povelika. Kasirka kopa još neko vreme. Protestvuje što se to uvek njoj dešava. Zatim prestane. Slomljeno odlazi u magacin.
Lakne mi. Momak je preživeo pokušaj spasavanja. Imam razumevanja za kasirku. Ko zna kroz šta je ona prošla u svom životu. Situacija se smiruje. Uputim par reči podrške komšiji koji drži mladića na boku. Odlazim po kiselo mleko. Pokušavam da se setim šta mi još treba. Pometen sam.
Ja sam ležao na tom podu nedavno. Samo na drugom mestu. U igraonici dok su moja deca slavila rođendan. Sada sam uživo video kako to izgleda. Dolazim do kase. Momak je otvorio oči. Gleda kao u polusnu. Leži na hladnim pločicama prodavnice. Pokušava da ustane. Ne daju mu. Lezi još malo. Deca su mi sama kući. Znam da hitna neće skoro. U ovakvim slučajevima ne žure. Stvar nije opasna po život.
Odlazim kući. Ostavljam kiselo mleko. Kažem deci da je neki momak pao u prodavnici i da hoću da se vratim tamo. Dam im uputstva u vezi večere. Opet hodam do prodavnice. U čudnom sam raspoloženju. Razmišljam o životu. Momak sedi ispred na stolici. Šefica stoji kraj njega. Gledam ga. Lep je. Jak. Ima tetovaže. Zanimljivo ošišan. Sat. Nakit. Torba za laptop. U najboljim godinama. Mogao bi biti programer. Prilazim. Kažem mu da sam njegov kolega. Da sam bio u njegovoj situaciji. Pitam ga da li zna da ima epilepsiju. Klima glavom. Pitam ga da li su mu se slične stvari već dešavale. Opet klima glavom. Da li piješ lekove. Ne baš. Razumem ga. Ti lekovi su baš teški. Mnogo si glup od njih. Pružam mu ruku. Prihvata je. Ja sam Srđan. Izgovara svoje ime. Ništa ga ne razumem. Unutrašnjost usta i jezik su mu povređeni. Vrlo je miran. Šefica me pita da li lečim ljude. Odgovaram da ne. Ja samo želim da podelim svoje iskustvo. Pitam ga da li oseti da napad dolazi par sekundi pre nego isti počne. Klima glavom. Sledeći put svu svest i pažnju fokusiraj na disanje. To je ono što te najčvršće vezuje za život. Pokušaće da te istera iz tela, ali ako se tvrdoglavo skoncentrišeš na disanje neće uspeti. Dajem mu vizit kartu. Javi se ako budeš bio za čašicu razgovora. Ima još, ali čak i da se ne javiš ovo će ti biti od koristi. Klima glavom. Šefica mi se zahvaljuje. Odlazim kući.
Kasnije pričam ženi. Grcam kroz suze.
Pita zašto plačeš?
Život.