Talenat

Talenti koje imamo nisu ni na koji način „naši“. Nismo se za njih trudili, učili, nismo ih ukrali. Prosto smo ih dobili. Koliko je onda logično i moguće živeti srećno i zadovoljno, a ne razvijati ih? To bi bilo kao kada bi pčela zaključija da više neće da leti, nego će da ide peške jer su mravi bolje plaćeni. U toj situaciji krila joj samo smetaju. Čas je podsećaju ko je, čas joj zapnu dok se provlači negde, čas je drugi opominju na njih. Ali pošto je plaćena po satu više zaradi dok obilazi cvetove pešaka.
Talenat, neispunjena želja, izjeda nas poput kiseline. Mi to osećamo. Spolja gledano bilo bi logično da smo srećni, ali iznutra mi osećamo da nešto fali. Možda smisao? Kakav bre smisao – ćuti tu i radi i budi srećan što radiš posao koji se plaća. Novac je najvažniji. A šta ću sa ovim krilima? To može kao hobi. Ako ti ostane vremena. I eto nas u svetu punom pčela pešaka. U svetu u kom postoji konstantan manjak meda jer su pčele rešile, svaka za sebe, da zarade više. U svetu gde pčelinji hirurzi imaju pune ruke posla jer pčelama amputiraju krila ne bi li se provlačile brže kroz travu.
Naš talenat koji nije od nas. Ali Ego. Sa jako velikim „E“. Kako mu odoleti? Kad mi sve treba. Još para, još stvari, još garderobe, još… A zapravo imam suviše toga. I povremeno krišom od samog sebe bacam i delim. I ne radim to dovoljno često. Treba više i jače. Ne da puzim, nego da delim. Bio sam na poljoprivrednom ostrvu na kom se biljna hrana koja se lokalno uzgaja deli besplatno, baš kao i polovna oprana garderoba (EU). Mnogo čudna atmosfera svuda. Napetost na minimumu. U očima ljudi, u vazduhu, svuda. Da damo i u Srbijici to pravo svima? Da jedu i da se obuku. Raste i kod nas ponešto. Kad se ego ugura ispred talenta ostadosmo bez krila, radosti, zdravlja. Kreću nesanice, anksioznosti, krize. Nikom nije dobro. Čak ni onom malo procentu koji ovde leti uprkos svemu, a naročito nama. Jer mi mračimo stalno. Iz najbolje namere. Iz bolesničke postelje. Ko se još od letenja leba najeo? Ko visoko leti nisko pada. A ne vidimo ni sebe ni koliko smo nisko pali.
I konačno – talenat nije poklon. On je sudbina. Može i da nam se ne dopadne. Ali to ne menja stvar. Ako li se ne prihvatamo poklona kazna se zna: bolesti, fizičke i psihičke. Predlažem da probamo da se setimo gde su nam krila i da krenemo da letuckamo pomalo. Par minuta. Svaki dan. Zaboravili jesmo kako se leti (ili nikad nismo ni naučili), ali to su naša rođena krila i setićemo se brzo. Poletimo sad.

Srđan Plavšić

Ako imaš komentar – napiši ga – svaka reč je bitna.

Ako ti se dopao ovaj tekst molim te da ga podeliš sa onima za koje osećaš da bi im bio koristan.

Ako želiš da te obavestim kada napišem novi tekst molim da upišeš svoju e-mail adresu u odgovarajuće polje na ovoj stranici.

Većina tekstova sa ovog bloga, kao i mnogi drugi, sabrani su u knjigu “DUŠOLOGIJA”.

Povezani tekstovi:
NASTAVNIK RODITELJIMA

DRAGE KOLEGE

NASTAVNIK UČENICIMA