U mraku nas začinju.
U mraku se rađamo,
i u mraku živimo.
U mraku se ženimo i udajemo.
I svoju decu na svet dovodimo.
Mrak dišemo.
Mrak mislimo.
Mrak plačemo,
i u mrak se smejemo.
Ponekad kroz mrak čuje se vrisak.
Ili pucanje kostiju.
I drago nam je što to nismo mi.
A strah je veliki.
I u strahu bežimo kroz mrak,
i nadamo se da baš nas neće pronaći.
Jer mrak nas skriva,
i čini nevidljivim.

A negde u Srcu je nežni zrak Sunca
koji tiho moli: Ustani, Kreni, Reci…

Ćutimo.
Ne mrdamo.
Ni mi ni niko naš,
nikada nije imao iskustvo
Sunca i radosti.
Ko zna šta se tek iza toga krije?
Bezbednije je da ostanemo ovde.
Skriveni.
U mraku.

Zauvek deca.

Posvećeno svima koji žive na Balkanu
Srđan Plavšić

Ako vam se dopao ovaj tekst molim da ga podelite sa onima za koje osećate da bi im bio koristan.
Ako želite da vas obavestim kada napišem novi tekst molim da upišete svoju e-mail adresu u odgovarajuće polje na ovoj stranici.

Hvala 🙂

 

Ostavite komentar